Potreba i ljubav prema sportu same po sebi razvijaju iskonski čovekov poriv prema komparaciji i nadmetanju. Često mladi, a i zreli sportisti moraju dodatno raditi kako bi našli, ili sačuvali svoje mesto u timu. I bez obzira što je dodatno, odnosi se na dopunski trening. Kod mladih sportista konkurencija je izuzetno jaka u timovima, ali i na borilištima u individualnim sportovima. Posebno mesto zauzimaju akceleranti, deca koja su prirodno ranije sazrela, pa su ponekad toliko nadmoćna da već u česnaestak, sedamnaest godina konkurišu seniorima. Da bi mladi sportista našao svoje mesto u svojoj generaciji, ponekad je potrebno da trenira dopunski kako bi stigao drugu decu koja su naprednija iz raznoraznih razloga, a posebno da bi izborila status partnera, ili rivala, akcelerantima. Napominjemo da sa dopunskim treningom ne treba preterivati, jer nekad, jednostavno, ne smemo tražiti od dece koja će se razviti rezultate kao od razvijenih, jer time možemo ugroziti njihov fiziološki status, narušiti i zaustaviti morfološki razvoj. Jednodtavno, pravi rast i razvoj su oko 16 godina starosti, a sazrevanje tek oko, ili posle dvadesete. S tim se moramo pomiriti i naći model da normalna, deca (uslovno) prihvate svoj status, budu strpljiva i uredno treniraju. razlika je u kondiciji, to jest u apsolutnom statusu onih koji duže treniraju, ili su se ranije razvili. Stoga pžljivo sa dodatnim treningom. Predlažemo da se ovaj trening više bazira na usavršavanju tehnika, i tehničko-taktičkih varijanti. Priroda će vremenom učiniti svoje.

Što se tiče zrelih sportista, oni su u 99% slučajeva nedovoljno kondiciono spremni, ili tehnički pogrešno naučeni. Mogući su i problemi zbog drugih faktora: psihički problemi, emotivni zamori, preterana ambicioznost, ili telesni status. Primer radi su niski košarkaši i skakači u vis.

     Dodatni trening je namenjen isključivo najtalentovanijima, često akcelerantima. Ovaj trening služi da se na vreme razvijaju talenat i mogućnosti ostvarivanja viši rezultata od prosečnih. Često se on pretvori u forsiranje i pritisak, pa mladi sportisti gube vrline psihološkog karaktera (moivacija, volja ambicije...) Stoga i ovaj trening mora biti pažljivo planiran, i prilagiođen dugoročnim planovima postizanja rezultata. Ako uzmemo u obzir koliko se mladih tenisera takmiči u starijim kategorijama, a da nisu dorasli ni svojoj, onda dolazimo do zaključka da je cilj ovog sporta uspeh, zaboravljajući da smo poveli dete da lepo nauči tenis. Dokazano je da su plivači saveznog ranga kod nas uglavnom selektirani kod lekara, jer njima je na svaki deformitet najlakše odgovoriti da je dobro da dete pliova. A kada ga treneri obuče plivanju, zaboravljaju se zdravstveni razlozi u nadi da će dete postati "nešto", u ovom sportu, osvajati medalje, pobeđivati. To je obično roditeljsak ambicija, ali tvrdimo da bi ukidanje medalja, običnog livenog metala koji se može kupiti bilo gde, ove ambicije nestale. S druge strane pala bi i masovnost u trenažnom procesu, a kod nas je ionako sport postao privilegija.

     Elem, ako ligaški sportista oseća da može, i provereno može igrati za viši rang, postati reprezentativac, da može, ima potrebu da pruži više, onda mu je definitivno potreban i dodatni trening. To u suštini i nije posao trenera u klubovima, a pgotovu u školama sportova. Ta ne može svih 100 000 mladih kožarkaša u Srbiji zaigrati u NBA. S DRuge strane koliko trenera od nekoliko hiljada ima sposobnosti da ih za to spremi. Stoga je važno da se prvo izvše merenja i analize, te dođe do zaključka, ima li uslova za postizanje posebnih rezultata, pa tek onda krenuti na dodatni trening. Nije dovoljno sam u sebi, a pogotovu kad naši blišnji u nama prepoznaju Divca, Đokovića, Asafu Pauela, Čavića pre nego uzmemo loptu, reket, preplivamo bazen ili pretčimo 100 metara.