|
Ova
dimenzija kondicije odnosi se na sposobnost organizma da izvestan
rad, obično submaksimalng, ili nešto nižeg inteziteta vrži u nekom
vremenskom periodu. To podrazumeva stvaranje uslova za odlaganje
nadmoći, tačnije premora zamora pri radnjama povećanog intenziteta.
Baš učestalim i ubrzanim izazivanjem zamora u odnosu na neki rad
povećava se izdržljivost. Osnovni principi treninga na polju izdržljivosti
i baziraju se na svesnom produženju vremena intenzivnog rada, povećanju
inteziteta rada u jedinici vremena, i racionalizaciji kretanaj i
funkcija u smislu minimalne potrošnje za najviši učinak. |
Takvim
vežbanjem dolazi do adaptacije i prilagođavanja sistema i organa
ovakvim vrstama kretanja kako bi se ekonomisalo s energijom koja
se u vreme izvođenaj vežbanja koristi aerobno i anaerobno. Stoga
se vežbe za izdržljivost najčešće i koriste u svrhu modifikovanja
telesnog izgleda, tj. za oslobađanje potkožnog masnog tkiva, i balastnih
tkiva uopšte. |
Razlikuje
se više vrsta izdržljivosti i razlikuju se po vrti kretanja (ciklična
i aciklična) , kao i po visini intenziteta i potrebne dužine trajanja
određenog kretanja. Tako postoji vrsta izdržljivosti koja u zahtevu
ima maksimalna opterećenja, sa maksimalnim brojem ponavljanja u
najkraćim vremenskim periodima (repetitivna snaga). |
Ovi
detalji nas navode na zaključak da su zahtevi svih vrlina srazmerno
proporcionalni, i da je za sportska postignuća neophodno posedovati
sve elemente. Snagom mišića pokrećemo organizam i pokušavamo uvek
uraditi brže, što zavisi od koordinacije i naredbi nervnog sistema,
a to se postiže vežbom, ponavljanjem koje treba izdržati. |
|
